Suchergebnisse

Empirija međunarodnih odnosa razvija se u traganju za novim gledištima sa kojih se dalje posmatraju i tumače svetski politički tokovi. Ovaj rad posvećeno tome nudi jedan analitički model – geostrateški obruč koji je rezultat izvesnog zapažanja u multipolarizovanom međudržavnom poretku. Zbog svog geografskog položaja, države konkurenti (regionalne i globalne sile) nalaze se jedna do druge, ili međusobno dovoljno blizu, tako da svojim položajem fizički formiraju obruč oko određene oblasti u svetu. Težnja svake od njih je da u toj oblasti obezbedi potpuni ili što je moguće veći strateški uticaj, što nosi u sebi rizik od potencijalno eskalirajućih tenzija. Između rivala u geostrateškom obruču može doći ili do direktnog oružanog sukoba ili šire saradnje koja, radi regionalne i svetske bezbednosti, treba da uravnoteži strateške interese. Saradnju (bezbednosnu, ekonomsku, političku, kulturološku) pokreću svest rivala o pogubnim posledicama oružane konfrontacije i indikator zajedničkog interesa – zajedničko rešavanje regionalno-globalnih problema koji pogađaju i same rivalske države. Regionalne organizacije ili drugi multilateralni formati javljaju se kao adekvatni kooperativni mehanizmi u geostrateškom obruču. Konstatacija iz priloženog zapažanja je da se geostrateški obruč za sada obrazuje oko dve oblasti u svetu, oko Centralne Azije i Arktika koji je inače i predmet istraživanja ovog rada. Prvi deo rada na temelju multipolarizacije međunarodnih odnosa objašnjava model geostrateškog obruča, njegovu strukturu (okvir, vektor strateškog interesa i centar) i unutrašnju dinamiku, dok se, primenom datog modela, u drugom delu konkretnije analizira arktičko pitanje.

Azija je region pojačanog međudržavnog nadmetanja za uticaj i stratešku dominaciju. Cilj ovog rada je ispitivanje ravnoteže u geopolitici Centralne Azije (CA) kroz regionalni multilateralni format Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Ispitivanje započinje deskripcijom same geopolitike CA uzimanjem u obzir svih relevantnih faktora – istorijskog konteksta, fizičko-geografskih prednosti, bogatstva energetskih resursa i opšte bezbednosne situacije. Poseban deo toga je pitanje značaja CA u spoljnoj politici regionalnih i globalnih sila (NR Kina, Rusija, Indija i SAD) i njihovog nadmetanja u ovoj oblasti poznatog kao Nova velika igra. Nakog toga, sledi drugi deo u kom se razmatraju neke već prisutne bilateralne tenzije koje Novu veliku igru mogu učiniti bezbednosno osetljivijom, kao i opšti kontekst ŠOS. U tom opštem kontekstu prikazani su ciljevi, principi i pojedina radna tela organizacije kao prikladni mehanizmi ŠOS za uspostavljanje ravnoteže u geopolitici CA. U konačnom izvode se dva važna zaključka. Prvi je taj da je azijsko međudržavno nadmetanje najopsežnije u CA jer je ova oblast središnja tačka u geostrateškom obruču koji čine Rusija, NR Kina, Indija, Pakistan, Iran i Turska (ne zanemarujući pri tome ni spoljni faktor SAD). Drugi zaključak je da ŠOS, sa institucionalnim mehanizmima jačanja bezbednosne i ekonomske saradnje između zemalja članica, predstavlja najpogodniji i najsveobuhvatniji model ravnoteže u složenoj geopolitici CA.

Spoljna politika SAD predstavlja jednu od najvažnijih tema u današnjim geopolitičkim diskursima koji za nezaobilazno polazište uzimaju multipolarizaciju međunarodnih odnosa. Stoga će predmetno istraživanje u ovom radu biti zasnovano na ispitivanju mogućnosti savremene reafirmacije Monroove doktrine. Smisao toga je i pokušaj da se dodatno sagleda diplomatija SAD i eventualno pretpostavi njen dalji kurs u odnosu na danas pojačani uticaj Rusije i NR Kine u Srednjoj i Južnoj Americi. Prvi deo rada vezuje se za 19. vek igeostrateški kontekst američkog kontinenta koji je odredio model zapadne hemisfere (Severna, Srednja i Južna Amerika) – osnovu Monroove doktrine. Zamisao datog modela, kao jedinstvene interesne sfere SAD, u radu dobija na značaju i ocenom da je isti poslužio kao princip prilikom geostrateške podele Evrope nakon Drugog svetskog rata.U drugom delu rada sledi prikaz implementacije Monroove doktrine i uspostavljanja zapadne hemisfere putem intervencionističke politike koju su SAD sprovodile u 19. i 20. veku. Primeri pojedinih zemalja Srednje i Južne Amerike pokazuju intervencionizam zasnovan na kombinaciji ekonomske i vojne moći SAD, što je matrica prepoznatljiva i u drugim delovima sveta u kasnijem posthladnoratovskom periodu. Treći deo konkretno otkriva današnje prisustvo Rusije i NR Kine u zapadnoj hemisferi ukazujući na modele saradnje ovih zemalja sa zemljama Latinske Amerike. Zaključak je da je zapadna hemisfera SAD ponovo ugrožena, jer se u poslednje vreme beležipojačani uticaj drugih zemalja u regionu koji su SAD davno proglasile za svoju interesnu zonu.