From Center to Periphery and Vice Versa : The Politics of Toponyms in the Transitional Capital ; Од центра до периферије, и обратно : политика топонима у транзицијској престоници
This paper discusses the politics of street names in Belgrade since the beginning of 1990s until today. Given the central place of the capital city in the symbolic geography of the nation, subsequent cultural influences of the capitals' 'city text overcomes its actual scale. The past fifteen years of the 'toponymical transition' are characterized by several phases and specifics in commemoration and de-commemoration of various public symbols both in the contents and means of such identity re-construction. Being mostly consistent, the de-commemoration of themes and persons connected with the related historical period and ideology is usually achieved through revision (without restitution) of street names, and also through identity politics which initiate a politically opportune transfer of toponyms in the symbolic center-periphery relation of the city (and national) text. ; У раду се разматрају карактеристике политике (пре)именовања уличних топонима у Београду од почетка деведесетих година до данас, која се посматра као део идентитетских политика у транзиционом друштву којима се историја и географија уписују у "градски текст", чинећи их интегралним делом људске свакодневице. Културно формативни карактер градског текста (и архитекстуре) престонице превазилази оквире самог града с обзиром на централно место главног града у симболичкој географији нације, те он утиче и на обликовање "националног текста" и сведочи о садржају и стратегијама nation-building-a у одређеном периоду. У току преко петнаест година "топонимске транзиције" у Београду уочавају се различите фазе и особености уклањања и инсталирања различитих јавних симбола, како у смислу садржаја, тако и начина овакве иденитетске (ре)конструкције. При комплементарном процесу истовремене комеморације и декомеморације симбола у урбаном тексту, од самог очетка деведесетих година до данас, као константа се јавља углавном конзистентна декомеморација појмова и особа повезаних са конкретним историјским периодом и идеологијом, док комеморација показује варијабилност у смислу вредности и порука које новоуспостављени топоними носе са собом. За разлику од већине других транзицијских престоница, у главном граду Србије не долази до свеобухватне "рестаурације" пресоцијалистичког уличног називља – нити у једном од таласа преименовања, симболички повратак на (претпостављено) старо/традиционално се не показује као политички довољно опортун, и иако се интервенција у градску топонимију најчешће легитимише прошлошћу, она заправо представља савремени израз политичке воље која топонимску баштину обилно редукује, рециклира и селективно реинсталира. Прекрајање овог сегмента градског текста углавном се врши преко ревизије (најчешће без реституције) одређених топонима, и кроз идентитетске политике које иницирају политички пригодан трансфер топонима на симболичкој и просторној релацији центар – периферија градског (и националног) текста – "ревизија без реституције" топонима циљано "чисти" централне и историјске делове престонице од неподобних јавних симбола потискујући их ка периферији, где се временом новоозначени центар просторно све више шири и симболички потире проскрибовану баштину на маргине и градског и националног тескта у симболичку "сиву зону" и невидљивост. Одсуство епохализма при увођењу нових/старих симбола у јавни простор града убрзава процес просторно/историјске реконфигурације с обзиром да се конструише представа о рутинском и техничком карактеру овог процеа, али и сведочи о несигурности оваквих идентитетских политика које избегавају прокламативну обзнану "промене" и увођење препорних симбола у централни/видљививији део града (који се, могуће привремено, смештају у рубне квартове градског подручја) – пре него симболичко потврђивање већ реализоване друштвене и политичке промене, најрецентнија преиначавања (бео)градског текста представљају један од агенаса идентитетских политика које кроз просторну легитимизацију одређених вредности и симбола придоносе потенцијалној, будућој, легитимизацији и норматизовању одговарајуће културне конструкције нације кроз друге канале културног комуницирања у друштву.